ASMED: Vreme POBUNE

Tako je postalo normalno da ljudi sebi postave pitanje seoba ili borba. Ali šta god da odluče svako ima isti problem kako krenuti bilo gde, kad se baš na dan odluke neko bahato parkirao na ulazu u opštinu gde bi trebalo potražiti pravdu. Za početak od šalterskog službenika koji je pošteno platio svoju diplomu ali mu nisu rekli da treba da zna sva slova, a vi baš imate nezgodno ime i prezime. Baš te probleme mi iz pobune prikazujemo u našim objavama i istraživanjima.

Život u zemlji u kojoj većina ljudi svog poslodavca oslovljava sa “moj gazda”, a jedini spas vidi u “bežanju” iz iste je svakodnevica u Srbiji.

Takvi uslovi su odlični za pojavu neke vrste pobune, jer u mraku i najmanja iskra svetlosti bude primećena. Nezadovoljni ljudi odlaze iz zemlje a oni nezadovoljni koji ostaju beže od tradicionalnih masovnih medija koji tradicionalno prikazuju život u Srbiji kao napamet naučenu bajku.

Ali da bi se bunili bitno je da ljudi nauče da misle a ne da uče napamet, inače će najveća pobuna biti promena tržnog centra koji posećujete, zbog reklame koja vam odzvanja u ušima dok čekate da se završi EPP da odgledate ostatak filma.

Neobavezna priča kolega i prijatelja iz nekoliko krajeva Srbije, koja se dogodila ispred PMF-a, 2015. Godine u Novom Sadu je prerasla u Pobunu ( prvu obrazovnu borbu ujedinjenih narodnih aktivista).

Znao sam da svako od nas godinama radi i studira, ali zvanično mi smo bili nevidljivi jer smo svi radili na crno a nismo bili prijavljeni na biro rada.

Svi smo znali bar jednu osobu koja je doživela povredu ili izgubila život na radnom mestu ali o tome se isuviše malo pričalo među mladim ljudima.

Želeli amo sasvim obične stvari, letovanje, patike koje ne propuštaju vodu, da položimo vozački ispit i td. Ali većina nije imala pravo na odmor duži od pet radnih dana a plata je bila tek tolika da možemo da vozimo prosečan bicikl.

Međutim imali smo i radnog iskustva u firmama u kojima smo videli da određene agencije za istraživanje javnog mnjenja koriste metodologiju koja je više ličila na šminkanje podataka nego na istraživanje određenih pojava.

Primera radi i sam bio anketar kome je sugerisano da radnog dana u 12h popodne uđem u nekoliko kafića da sakupim od 100 ljudi odgovor na pitanje da li su zadovoljni uslovima rada u Srbiji.

Zamislite ko sedi radnim danom u 12h u vračarskim kafićima i kakvi su bili odgovori.

Većina od nas je želela da nastavi sa naučnim i istraživačkim radom, da bi ostali u kondiciji ili za Master studije ili za neki posao u struci.

Rešili smo da osnujemo grupu na FaceBook-u i da svoju rodbinu i prijatelje koji su imali iskustva u novinarstvu i anketiranju uključimo u istraživanja i ankete koje se tiču poštovanja prava radnika, poznavanja prava radnika, kvaliteta života, opšteg obrazovanja i td.

Odredili smo jedan telefon koji će služiti samo za tu namenu, a koji je bio polovan i čija cena nije bila viša od 30 evra, inače poklon naše drugarice Dunje.

Već prve nedelje imali smo preko 200 članova koji su mahom bili aktivni studenti, akademski građani i nekoliko profesora.

Napravili smo par anketa i vrlo lako smo dolazili do uzorka jer smo u pet najvećih gradova Srbije mogli uvek da nađemo uzorak od bar 2000 ljudi.

Otvorili smo instagram profil 2016. godine imajući u vidu da je Instagram bio tada mreža u ekspanziji i da su maldi odlazili sa FB jer su im tamo bili roditelji a i prevelika vojska botova je gušila svaki ozbiljan pokušaj da se nešto ozbiljnije uradi.

Mi smo odlučili da otvorimo profil na instagramu i da probamo da zanimljivim ilustracijama i kratkim video snimcima privučemo pažnju pre svega mladih.

Dobra stvar kod instagrama je što još uvek nema toliko botova i što nisu ovladali tom aplikacijom.

Merili smo temperaturu u zimskim i letnjim uslovima u autobusima, snimali gradilišta gde radnici rade bez opreme, fast food restorane, išli stazama za slepe na kojima se nalaze bandere i parkirani službeni automobili.

Samim tim počeli smo da rešavamo probleme jedni drugima, lakše je bilo napisati neki master rad sa toliko anketara, novinari su dobili priče iz prve ruke a cela zajednica podatke o pojedinim profesijama i mukama koje muče ljude koji rade u tim profesijama.

Kasnije su nam se pridruživali ljudi raznih nivoa obrazovanja, koji su nam slali video materijal na kome smo mogli jasno videti brojne probleme sa kojima se radnici ali i obični i siromašni ljudi susreću.

Nekoliko pravnika mi je ponudilo pomoć oko istraživanja ali i rešavanja problema radnika. Uspeli smo da podignemo svest o važnosti prava na pauzu, godišnji odmor, štrajk i obustavu rada. Mnogi radnici su spašeni mobinga i nezakonitog otkaza a neki od tih radnika su bili i radnici iz sfere medija.

Najveći skok pratilaca se desio kada je naše istraživanje o malom broju ljudi koji znaju himnu bilo objavljeno na RTS-u. Kasnije su naše postove delile mnoge javne ličnosti a time smo postigli da se reše neki problemi.

Namerno sam kao administrator omogućio svima da mogu da kradu naše postove na neki način. Profil je bio otvoren a zanimljive izreke domaćih i inostranih pisaca i filozofa ispisane ne beloj podlozi crvenim i crnim slovima su se lako kao zaraza širili među mladim ljudima koji na drugim profilima to nisu mogli da vide.

Crvena i crna slova smo odabrali da budu uočljivija i lakša za čitanje populaciji na instagramu čija koncentracija traje u proseku 3 sekunde.

Samim tim smo slali pozitivne poruke o životu i obrazovali ljude koji nisu čitali knjige ali su mogli lako da citiraju jednog Dučića, Andrića, Tolstoja ili da se zainteresuju za njihova dela.

Na taj način širili smo svest o buđenju želje za slobodom na dopadljiv način, a dobijali često besplatnu reklamu i najbolje pratioce.

Majka našeg druga Stefana je čistačica a opis njenog radnog dana nas je doveo do suza, stepen ponižavanja koji je ona doživljavala je bio je samo deo onoga što doživljavaju druge čistačice. Ispitali smo vrlo brzo veliki broj čistačic, jer gle čuda svako od nas poznaje bar jednu u ulici, školi ili na poslu i td.

Posle tog posta na profilu u DM-u bilo preko 3000 poruka i divnih priča o tome kako se ponašanje prema tim ženama menja.

Pobuna je isključivo volontersko udruženje gde se besplatno dele informacije u culju obrazovanja ljudi o tome da imaju pravo na bolji život i da dosta toga zavisi od nas samih.

Ljubav je reč koju malo koristimo u medijima ali istina je da ljudi nisu zaboravili da vole.

Većina masovnih medija piše o razlikama među ljudima i obraća se onima čija različitost im odgovara ili im se ta različitost isplati.

Iako se razlikujemo po boji kose, veličini cipela, visini, kilaži… Svi mi želimo život sa što manje stresa, elementarno poštovanje ljudskih i radničkih prava, malo slobodnog vremena i novaca za neko putovanje. Ali svedoci smo da je to u ovoj zemlji luksuz.

Tako je postalo normalno da ljudi sebi postave pitanje seoba ili borba. Ali šta god da odluče svako ima isti problem kako krenuti bilo gde, kad se baš na dan odluke neko bahato parkirao na ulazu u opštinu gde bi trebalo potražiti pravdu. Za početak od šalterskog službenika koji je pošteno platio svoju diplomu ali mu nisu rekli da treba da zna sva slova, a vi baš imate nezgodno ime i prezime. Baš te probleme mi iz pobune prikazujemo u našim objavama i istraživanjima.

Ipak nije sve tako ružičasto. Ona iskra u mraku koju sam na početku pomenuo, osim što jednima sija, drugima jako smeta.

Ta iskra se kod nas gasi najčešće pritskom na ljude u smislu pretnji na ulici, na društvenim mrežama i pretnji otkazima.

Tako da je normalno da kada dobijete dete, vi posle mesec dana izgubite posao. Sve to posle jedne divne emisije na televiziji, u kojoj se govorilo o broju ljudi koji ne mogu da obezbede ogrev i odgovarajuću odeću u zimskim uslovima.

U poštenoj bokserskoj borbi je normalno da zadajete, ali i da primate udarce, samo što udarci ispod pojasa nisu dozvoljeni. Ali to je sport, a život je ipak prljaviji sport.

Bez obzira na sve, ovo je ipak naša zemlja, prelepa zemlja koja drugu iskru slobode i nade sem nas samih nema.

Pobuna (prva obrazovna borba ujedinjenih narodnih aktivista).

Izvor: Asocijacija medija-ASMED